Narodna predaja o kamenoj škrinji iz Korane: Sveti Perca i vodene vile

Upravo na poticaj i pod vodstvom ovog poštovatelja narodnog blaga, sakupljača starina, pjesnika i pripovjedača iz Mrežničkog Varoša kod Duga Rese, polovica spomenutog sarkofaga izvađena je iz rijeke 1990. godine i prevezena u Sveti Petar Mrežnički. U dvorištu župne crkve Sveti Petar apostol bila je izložena do 2016. godine, kada je ”uskladištena” na neugledno mjesto uz Park dr. Franje Tuđmana u Duga Resi. Kod vrela Donji vrutak pronađen je u Korani 2006. godine još jedan veliki poklopac sarkofaga, koji se i danas nalazi  na muljevitom dnu tamošnjeg kupališta (* 2). Skraćenu inačicu narodne predaje Petar Bišćan objavio je u mjesnim novinama (* 3):

”U rijeci Korani kod Barilovačkog Cerovca, u predjelu izvora zvanog Donji vrutak, nalaze se ostaci rimskog sarkofaga. Među domaćim pučanstvom još i danas živi legenda o biti i svrsi tog kamena. Naime, legenda kaže da je u selu Belavići (Gornji Šćulac) pred stotinu i više godina živio Jandre Belavić, koga su zvali ”svetim”. Njega su, po kazivanju legende, u djetinjstvu nosile u svoje nastambe gorske vile koje su obitavale u Skradskoj gori. Roditelji su primijetili da djeteta nema noću u zipki. Tada su ga stavljali sebi u krevet, no ni to nije pomoglo, pa su ga onda vezali za sebe. Ni ta mjera nije dala rezultata. Dijete je opet nestajalo, a oni bi zaspali tvrdim snom. Zanimajući se i propitujući saznali su među ljudima da će vile ostaviti dijete na miru ako im ono bude govorilo ružne riječi i ako ih bude psovalo. Tako je i bilo, i vile su ga ostavile na miru. Međutim, tada su ga preuzele vodene vile. Budući ljudsko biće ne može živjeti u vodi, te su mu vile napravile malu kamenu kućicu u kojoj je on boravio dok je bio kod njih u Korani.”.

Cjeloviti zapis narodne predaje o kamenoj škrinji iz Korane, ispričane jezikom starosjedilaca dugoreškog kraja, glasi: ”Od uvik je čeljad u ovom našem brajskom svitu iskala pogodno mesto za svoje stanišće i iže. Tako je bilo od kad ljudi pamtiju. Tako u cerovačkoj fari, blizu Cerovca, Lučice, Siče, ima dost ostatkov kameni škrinj od stari Rimljanov koji su tote prije živli. Jedan takav talj od pukntog pokrova rimskog sarkofaga ja sam pred rat izvadl, iz Korane u jezeru na izvoru Dolnjem vrutku. Drugi del tog pokrova izvadli su posle rata dečki iz barlovćke udruge ”Sedra”. Ja sam svoj talj dopeljal crikvi u Sveti Petar Mrežnički, a oni su svoj del otpeljali u dvorišće na stari grad Barlovć.

Prijašnji ljudi, naši stari dedi i pradedi, nisu znali niš o tom kamenju, kaj to je i zač je to služilo, pa su o tom izmišljali svakojake divane. Evo takve jedne izmislte priče:

U Belavići (Gornji Šćulac) živl je pred sto i više godn malji Sveti Pero. Zač su ga zvali Sveti Pero? Zato jerbo su ga u dičinstvu do sedme godne života nosle vile u plannu (Skradska gora). Otac i mat su primetli da diteta po noći ni  u zipki. Onda su ga vrgli na postelj medase. Al oni tvrdo pospi, a vile opet dite odnesi u plannu. U jutro rano kad prvi kokot se oglasi, kad triput zapiva u kokošnjaku, dite osvane izmed oca i matere ... Onda su ga tili svezat štriki - oni opet tvrdo zaspi i diteta po noći ni! Neki ji je uputl da odu gosponu (velečasnom) na Cerovac da on im reče kako se te pelde i pripovisti okant. Gospon ji uputi da nek ji malji Pero špota, grdo im divani svačesa, pa da će ju se onda njega vile okant. I mali Perca je tako napravl, a njega su se te vile okanle. To su bile dobre gorske vile.

Al, ne lezi vraže, tomu divanu ni kraj! Maljog Percu su sad prisvojle vodene vile, ali kako ljudsko čeljade nemore živt u vodi onda su mu vodene vile napravle ižu u vodi u kojoj je malji Perca s njimi živl. Tote priči dolazi konac. Ta iža je zapravo pokrov rimskog sarkofaga gliboko u vodi, u jezeru, na Dolnjem vrutku. Percna iža se i sad vidi iz lađe kad se dojde s lađom nadanj. Kadi je sad Perca i kadi su sad njegove vodene vile?”.”.